Almedina Čelenka: "Čempres"

 Prva nagrada na konkursu "Mladi pisci Ze-do kantona" za 2021. godinu; Tema: "Misterija školske biblioteke"

      Jedna prostorija ispunjena knjigama, ili za nekog prostorija ispunjena škrabotinama i papirima, zvala se ,,Biblioteka“. Neki su je zvali ,,Soba za spavanje“, a za nekog je bila kovčeg s blagom. 

Često ju je posjećivao mladić zvani Mehaga (Mehmed). Imao je izraženu ljubav prema knjigama i opuštao uz njih. Dolazio je u školu, te svoje slobodno vrijeme provodio u biblioteci. Njegovog najboljeg prijatelja zvali su Šefko (Šerif). Mladi Šefko bio je pomalo problematičan, to je taj period odrastanja...

Konačno je došlo novo školsko jutro, a Mehaga i Šefko su se zaputili ka školi.

            - Šta 'e bola', ho'š ti ope' u onu tvoju biblioteku? Ostavi malo te knjige, deder 'vam' malo sa društvom bidni - rekao je Šefko. 

- E, moj Šefkane, nisam ti ja od tog posla, ne mogu biti tamo kad znam da nisam vaš tip - rekao je Mehaga

- Šta ti znaš šta se more desit'. Vidi bolan mene kaki sam, hem pametan, hem mi nemere niko ništa, a ti k'o da ima nešto u toj biblioteci, uživaj dok si mlad - reče Šefko.

- Ma ima bolan Šefkane! Ne možeš ti znati kako je to doći ujutro u biblioteku kojom prolaze sunčeve zrake, njen prelijepi miris, pa tek onda što je ukrašena knjigama, a uz sve to si i sam, u miru i tišini. Gdje ćeš bolje od toga? Posebna je ona za mene - zadovoljno je izgovorio Mehaga.

- Ma ne znam šta bi' ti rek'o. Mislim da je bolje da mene poslušaš, al' haj'. - reče Šefko

- Pozvat ću ja tebe jednom da ideš sa mnom u biblioteku, pa da upoznaš moj ,,Čempres“.

- Kakav sad čempres?

- Pa eto tako Šefkane. Čempres ti je stablo koje je uvijek tu, i ljeti i zimi, i kada pada kiša i kada je sunce, a svojom ljepotom i čarima krasi naš okoliš. Tako i biblioteka, uvijek je prisutna, a svojim riječima krasi čovjeka i bogati ga - objasnio je Mehaga.

- E, da znaš da i hoću! Ima da me odvedeš da upoznam taj tvoj čempres.

Sljedećeg dana, Mehaga i Šefko odlaze u biblioteku. Uzeli su knjige i počeli da čitaju, a nakon izvjesnog vremena progovara Mehaga:

- I, šta kažeš? Kako ti se čini sve ovo?

- Paaa, eto, fino je! Svidio mi se, a i ovu nekakvu finu knjigu sam počeo čitat'. Da znaš da mi se sviđa. Želim da u blizini zajedno posadimo jedan čempres - rekao je zadovoljno Šefko.

- Mah, vidjet ćeš ti, inšalah, sve više i više će ovo početi da ti se sviđa. Citirat ćemo ti i ja zajedno velike pisce, posjećivati književna druženja, ma sve! - rekao je Mehaga i iza leđa pokazao mladicu čempresa kojom je iznenadio prijatelja.

- Valjda će bit' tako, možda i ja budem drugi Ja - odlučno će Šefko.

- Moramo se nadat, znaš onu: ,,Nada nikad ne umire!“ - reče Mehaga kroz smijeh.

 

A nada? Nada nikad nije umirala. Prolazile su decenije, sticalo se obrazovanje, porodica i još mnogo toga. Šefko i Mehaga (sad već stari prijatelji) postali su autori knjige koju su nazvali ,,Misterija školske biblioteke“. Svoju priču pretvorili su u knjigu, a knjiga je Šefku i Mehagu pretvorila u ljude!

Sreli su se jednog dana ispod čempresa kojeg su u djetinjstvu zajedno posadili. Sjetili su se kako je bio nekada mala sadnica, a sada je izrastao u ogromno stablo, te progovorili po koju posebnu:

- Eto, Mehaga, sad smo ovdje gdje jesmo, sa svojim porodicama. Decenije su prošle, a mi se razdvajali nismo. To se zove život - zadovoljno prozbori Šefko.

- Mogu ti reći da nas je jedna mala školska prostorija pretvorila u ljude, a dobri ljudi nastavljaju oživljavati tu prostoriju i činiti je punom života i ljubavi - rekao je Mehaga.

            Pogledali su u svoj čempres, udahnuli njegov miris i složili se da kada bi svaka iglica predstavljala jednu pročitanu knjigu, opet bi im bilo malo.

Almedina Čelenka, IX-a